Ka­da go­di­ne pri­ti­snu sva­ka ne­vo­lja kao da je sto pu­ta te­ža ne­go što je­ste. Sve se ne­ka­ko pre­o­kre­ne, pa ono o če­mu se ne­ka­da ni­je ni raz­mi­šlja­lo po­sta­ne tu­žna zbi­lja. Ta­ko je i Ol­ga Ca­u­še­vić, iz Pot­kra­ja, ne­ka­da mi­sli­la da joj sa­mo­ća ne­će bi­ti te­ret, a da­nas ona joj je naj­ve­ći ne­volj­ni drug. Sko­ro tri de­ce­ni­je ži­vi sa­ma u Pot­kra­ju, se­lu uda­lje­nom ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od cen­tra Da­ni­lov­gra­da. Ot­ka­ko se raz­bo­lje­la pri­je pet go­di­na za­vi­si od do­brih lju­di. Zbog to­ga se i ob­ra­do­va­la eki­pi „Da­na” ka­da su je po­sje­ti­li i obez­bje­di­li pa­ket „Ban­ke hra­ne”. Ka­že da će joj pu­no zna­či­ti, jer je već du­go no­ge ne slu­ša­ju, pa ne mo­že ni do dvo­ri­šta, a ka­mo­li do gra­da da ku­pi ono što joj je po­treb­no.
- Hva­la vam što ste se sje­ti­li usa­mlje­ne sta­ri­ce. Do­đi­te i još ko­ji put i to bez pa­ke­ta. U po­sljed­nje vri­je­me od hra­ne mi mno­go vi­še zna­či da ne­ko­ga vi­dim i po­raz­go­va­ram - ka­že Ol­ga.
Ona pri­ma pen­zi­ju i to mi­ni­mal­nu u iz­no­su od 80 eura. Ipak, ne ža­li se, jer joj sve ma­nje tre­ba, pa se i od tog iz­no­sa ne­ka­ko sa­sta­vi kraj sa kra­jem. A čim se ma­lo raz­vi­je raz­go­vor Ol­ga ne mo­že, a da ne po­me­ne ge­ron­to­do­ma­ći­ce Cr­ve­nog kr­sta iz Da­ni­lov­gra­da (Ma­ri­nu Po­po­vić i Ol­gu Mar­ko­vić). Da njih ne­ma, ka­že sta­ri­ca, osje­ća­la bi se kao da je sa­ma na svi­je­tu.
– One su mi sve. Obi­đu me če­sto, po­mog­nu da spre­mim po ku­ći, sku­va­ju ru­čak i do­ne­su što mi je po­treb­no. One su mo­je oči i ru­ke i, ne­ka da bog, da na­sta­ve da obi­la­ze sta­re i ne­moć­ne. Ni­ko ne zna ka­ko je ka­da se osta­ri i šta ta­da zna­či raz­go­vor s ne­kim. To je pra­vi li­jek za sta­rač­ku du­šu - pri­ča Ol­ga.
Ona ka­že da je po­sled­njih go­di­na ve­ći­nom u po­ste­lji, „spo­pao je ne­ki ne­zdra­vi ka­šalj” i ote­ža­no di­še. Če­sto zo­ve lje­ka­re i Hit­nu po­moć, oni joj do­ne­su lje­ko­ve, pre­gle­da­ju i da­ju sa­vje­te, ali br­zo i odu. Ta­da opet u Ol­gi­nom do­mu za­vla­da ti­ši­na, ko­ja je naj­te­ža bo­lest od ko­je ne­ma li­je­ka.
U Ol­gi­nom do­mu ne­ma ku­pa­ti­la, pa mo­ra da ide u dvo­ri­šte da se umi­je. Dok se mo­glo ni­je bi­lo te­ško oti­ći do če­sme, ali da­nas je za Ol­gu i to pra­va avan­tu­ra.
- Iako su Ma­ri­na i Ol­ga bi­le kod me­ne pri­je ne­ko­li­ko da­na je­dva če­kam da do­đu opet i na­dam se da me ne­će za­bo­ra­vi­ti - pri­ča sta­ri­ca iz Pot­kra­ja.
I.M.


Bri­žan dje­čak iz kom­ši­lu­ka

Ka­da smo Ol­gu ne­dav­no po­sje­ti­li kod nje smo za­te­kli oma­le­nog dje­ča­ka iz kom­ši­lu­ka. Ni­je že­lio da ka­že ka­ko se zo­ve, ali če­sto do­la­zi kod sta­ri­ce, pi­ta je da li joj šta tre­ba i po­slu­ša. Ol­ga ga je pri­gri­li­la kao svo­je di­je­te.
- Vi­di i on da sam sa­ma, pa sko­ro sva­ki dan me obi­đe. Od­ne­se sme­će i ura­di oko ku­će što mo­že ma­le­nim ru­ka­ma i ve­li­ka mi je po­dr­ška. Ne­ka bog da sva­ku sre­ću nje­mu i nje­go­vim ro­di­te­lji­ma ko­ji su ga na­u­či­li da tre­ba po­mo­ći sta­ri­ji­ma. Na­dam se da je ova­kve dje­ce sve vi­še – na­da se Ol­ga.